КРЕНИМО У РАЗДРУЖИВАЊЕ

Свака озбиљна заједница има своје планове и циљеве, који производе обавезе. Које су дневне, седмичне, годишње и редовне како би исте чинеле одрживим и сигурним у егзистенцији и битисању. У тим плановима свако има своју обавезу, било да је стална или повремена. Шта је са нашим српским народом? Шта нам је са нашим националним интересима и шта су нам обавезе да би остварили свовје циљеве? Радимо ли то плански, организовано свако у свом домену или стихијски, појединачно према личном нахођењу.

Од доласка мира и Дејтонског мировног уговора, мишљења смо да су доста тога лошег Срби доживјели својом кривицом и стихијским закаснелим дјеловањем. У тим процесима је било свега. Од појаве клептоманије, криминала и кукавичлука, тако и непостојања храбрости и спремности за жртву да се одбрани оно што је крвљу стечено и за шта су многи жртвовали животе. Присуство и притисци међународне заједнице, многи су користили да прикрију своје пориве и кукавички однос. Неспремност да било шта жртвују, а посебно привилегије које су добијали као награде за „кооперативност“. На тај начин смо изгубили многе пренадлежности добијене Дејтонским мировним уговором и допринјели многим приписаним негативним квалификацијама у ратним дешавањима, па чак и до геноцидних квалификација које нам покушавају импутирати. Постали смо самољубиви, лични и лаковјерни. Нашим нечинењем, нашом кооперативности имамо за последицу и Хашке пресуде и домаће судове од уставног па до осталих БиХ судова. Многим Србима је то постао бизнис, не размишљајући о последицама по нацију и Републику Српску. Све су то последице стихије, недораслости времену и изазовима. Да се на вријеме радило кроз институције не би било потребе за сада неким „Међународним комисијама“ доказивати истину коју знамо. Накнадна памет после боја само броји мртве и арчи средства. Од када постоји „Призренска лига“ и колико траје њена реализација од које шиптари не одустају и коју реализују. Јесмо ли заборавили на Алијину „Исламску декларацију“ коју су започели реализовати ратом, а сада наставили са већим учинком од ратног. Нема веће дезинформације и заблуде када чујемо од неког нашег политичара да изјави да су бошњаци предузели или чине нешто у „дневно политичке сврхе“. Господо, нема тога јер све што дневно чине, је у интересу остварења свог националног циља, а то је унитарна БиХ по начелима ”Исламске декларације”. Молимо српске политичаре да се окане дефиниције „дневно политичких интереса“ бошњака и да не дезинформишу српски народ. Да ли су све ово што је изгубила Република Српска резултати „дневне политике бошњака“ или пут ка остварењу њихових националних циљева? Господо, због свог кукавичког односа да се супротставе било чему, многи се огласе, да би се огласили. То не иде тако даље ако мислимо одбранити свој народ и Републику Српску по сваку цијену и сваку жртву. Какве „оштре осуде“, какви прогласи, анализе, доказивање неправде и позивање на неистине и кршење правде у времену када је право сила, као и одлучност да се по сваку цијену одбрани нешто што је свето, а то је Република Српска. Постали смо као „Калимеро“ из цртаног филма који стално запомаже: „Неправда, па то је неправда“. Постали смо свилени, јајаре и не видимо даље од носа шта нас може снаћи и шта можемо изгубити. Зар да двадесет година нисмо у стању да видимо шта нам је намјенила сарајевска чаршија и да ли заиста има неко нормалан, илузију да ће се то промјенити. То не види онај који лаже сам себе, не види због свог кукавичлука и тренутне удобности, који није свјестан шта нестаје од општег добра, када оствари свој лични циљ. Нема нико право да наш народ држи у агонији, ни политичари ни међународна заједница. Трезните се и ви који сте ушићарили и стекли што сте стекли, јер ће и то нестатти са Републиком Српском. Илузија је да је могуће повратити пренадлежности „предате“ или одузете, јер за то је потребна сагласност Сарајева коју никад нећемо добити и то је ван реалних очекивања. Реалполитика је оно што зависи од нас и од наших пријатеља и од жртве коју смо спремни платити у губитку личних привилегија. Нема Васкрса без поста и голготе коју смо прошли. Ко нас жели вратити назад? Раздруживање је само спас и гарант опстанка српског народа и Републике Српске. Питање је да ли вријеме ради за нас?

Сад и одмах је потребно стварати институције државе које ће радити са пријатељима и својим народом, а бити спремне за ризик и жртву. То је једина шанса за мир и економкски напредак па и опстанак спрског народа и омладине. Све друго су илузије и лажи од економије до безбједности. Неопходно је реаговати пре параџемата и следбеника исламске декларације који, упамтите, чекају свој моменат. Радује нас када видимо да се генерал Савчић одмакао од ”саборца” Мектића. Само, да ли се вратио патриотизму или је активан због избора у Борсу? Очигледно да појединци у политици никада неће схватити поенту заједничког дјеловања у одбрани нараода. Појединци сматрају да ће господин Додик ријешити сваки проблем, када се он појави. Лично сматрамо да је и он препуштен сарајавској чаршији и да је без системског, заједничког дјеловања, тешко очекивати нешто изван реалполитике. Не треба заборавити да су Србија и Русија гарант Дејтонског уговора али не оваквог какав је сад. Сматрамо то полазном основом за изналажење рјешења и неопходне реакције са ефектима а не „оштрим рекацијама“. Вријеме је да се оканемо кукњаве и жалопојки. Исто као што је вријеме да храбро и стојички кренемо у процес раздруживања!

За „Част Отаџбине“
Одбор оснивача